Sufizam
“Tražiti put do ljubavi razumom, isto je što i tražiti svjetiljkom sunce.”
Mada ima malo dostupnih direktnih dokaza, istaknuto mesto koje zauzima teorija gnoze u ranim sufijskim spekulacijama ukazuje na kontakt sa hrišćanskim gnosticizmom. Stoga valja napomenuti da su roditelji Ma’ruf al-Karkhija, čiju definiciju sufizma kao ‘poimanja božanske stvarnosti’ smo citirali na prvoj strani uvoda, kaže da su bili sabinjani, to jest mandenjani, koji su živeli u babilonskim močvarama između Basre i Vasita. Drugi muslimanski sveci su naučili gnostičku ‘misteriju Velikog Imena’. Nju je Ibrahim ibn Adhamu saopštio čovek koga je sreo dok je putovao pustinjom, i samo što ju je ovaj izgovorio ukazao mu se prorok Khadir (Elija). Drevni sufiji su od manihejaca pozajmili izraz ‘sidik’, kojim su označavali svoje duhovne adepte, a neke kasnije škole su, vraćajući se Manijevom dualizmu, držali da raznolikost pojava dolazi od mešanja svetla i tame.
Tražio sam Boga među hrišćanima i na krstu i tu ga ne nađoh. Pođoh u drevne paganske hramove; tamo ni traga od njega. Uđoh u planinske pećine Hire i stigoh i do Kandahara, ali Boga ne nađoh. Čvrsto rešen, pođoh na vrhove planine Kavkaza a tamo nađoh samo staništa orlova.
Onda usmerih moju potragu u Meku na Ćabu, utočište starih i mladih...
